Artikli Komentari

GN Official Website » Drugačiji stav » Može li Zapad da polomi zube na Gadafiju? (drugi deo)

Može li Zapad da polomi zube na Gadafiju? (drugi deo)

lošeonakodobrosviđa mi seodlično

Vojna intervencija međunarodnih koalicionih snaga u Libiji po mnogo čemu se razlikuje od većine ranijih operacija te vrste. Dok se prethodni deo analize uglavnom odnosio na generalni okvir u kojem se kampanja odvija, kao i motive vodećih svetskih sila da u njoj učestvuju ili ne učestvuju, u ovom delu ćemo se više baviti samim tokom intervencije i taktičkim nedoumicama oko njene realizacije na terenu.

Piše: Milan Marinković

Izvor: Differentia

Libija, Bengazi, oružani sukobi (foto:AP)

Libija, Bengazi, oružani sukobi (foto:AP)

Diplomatsko nadmudrivanje i suprotstavljeni interesi unutar NATO alijanse

Najglasnija u insistiranju da međunarodne snage vojno intervenišu u Libiji bila je Francuska, odmah iza nje Velika Britanija. Sjedinjene Države, iako globalni lider, ovog puta su iz sasvim logičnih, i u prethodnom delu detaljnije objašnjenih razloga, odlučile da pruže isključivo pozadinsku podršku svojim evropskim saveznicima. Uprkos tome što su Francuzi i Britanci načelno prihvatili da od Amerikanaca preuzmu upravljanje vojnom operacijom, od starta je primetan sve jači pritisak na NATO da preuzme komandu i time praktično posluži kao svojevrsni vojno-politički kišobran za ovu intervenciju. To na neki način upućuje na zaključak da Francuska i Britanija nisu u potpunosti spremne da preuzmu odgovornost za eventualni neuspeh misije, zbog čega traže partnera sa kojim će moći da je podele kako bi se politička šteta na domaćem terenu makar prividno učinila manjom od objektivno nastale.

Procedura uvlačenja NATO u igru, međutim, ide mnogo teže nego što su mnogi očekivali. NATO danas nije ni izbliza onako kompaktna celina kao ranije, naročito u doba Hladnog rata, što se upravo u situacijama poput ove najbolje može primetiti. Unutar alijanse postoje najmanje tri neformalna bloka od kojih svaki ima drugačiji pogled na ukupnu strategiju i pravac kojim bi ona trebalo da se kreće u budućnosti. Amerika, na primer, prioretom trenutno smatra borbu protiv transnacionalnog terorizma, dok zemlje bivšeg istočnog bloka najveću opasnost vide u širenju ruske sfere uticaja na Evropu, odnosno EU. Druge članice Unije, poput Nemačke na primer, više su okrenute intra-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i politici nego globalnom konceptu na kojem NATO u osnovi počiva.

Kad je o konkretnom slučaju u vezi sa Libijom reč, posebnu pažnju zavređuje spor na relaciji između Turske i Francuske kojim se dodatno osvetljava latentni animozitet između te dve zemlje. Poznato je da je Francuska već duže vreme glavni kočničar priključenja Turske Evropskoj Uniji, zbog čega su njihovi odnosi ispod površine prilično zategnuti, doduše pod maskom oficijelne diplomatske kurtoazije. No, i pored toga, glavni povod Turske za pružanje aktivnog otpora većem angažovanju NATO-a u rešavanju libijske krize nije nikakva „slatka osveta“ Francuzima, već je mnogo dublji i, može se reći, dalekosežniji.

Za razliku od Francuske i još nekih država, Turska zagovara politiku “meke ruke” prema pukovniku Gadafiju, što je potpuno u skladu sa principima na kojima se bazira sadašnja turska diplomatija. Turska je, naime, zahvaljujući vešto izbalansiranoj spoljnoj politici uspela da maltene ni sa jednom državom iz svog okruženja nema otvorenih sukoba, što retko kojoj zemlji lociranoj u sred tako turbulentnih regiona kakvi su Bliski istok i Balkan polazi za rukom. U isto vreme, Turska je, dosledno vodeći ekonomsku politiku baziranu na principu otvorenog tržišta, tokom poslednjih par decenija doživela upečatljivu privrednu ekspanziju. Kao rezultat, današnje tursko društvo je idealan primer kako se islamska tradicija na jednoj strani može uspešno spojiti sa načelima sekularnosti i modernizma na drugoj, ali i sa konstantnom potrebom savremenog sveta za prilagođavanjem ubrzanoj dinamici razvoja na svim poljima. Navedeni uspesi Turske učinili su da ona postane ne samo svojevrsni uzor građanima mnogih zemalja regiona, već i nezvanični lider u islamskom svetu.

Opisano strateško opredeljenje Turske predstavlja možda najbolju podlogu za razumevanje najnovijeg poteza premijera Redžepa Tajipa Erdogana koji je, kritikujući vojnu intervenciju, ovih dana ponudio da Turska nastupi kao posrednik između Gadafija i pobunjenika kako bi se uspostavio prekid vatre i time stvorio okvir za dalje mirno rešavanje spornih pitanja među sukobljenim stranama. U ovom trenutku teško je prognozirati koliki su izgledi da druge članice NATO, a pre svih Francuska i Velika Britanija, eventualno prihvate Erdoganov predlog, ali vredi u tom kontekstu napomenuti da je Turska, odmah posle Amerike, druga najveća vojna sila unutar alijanse. O tome do koje mere je uticaj Turske na međunarodnoj sceni postao relevantan može se videti i kroz evoluciju njenog strateškog savezništva sa SAD u kojem su Turci isprva bili tek običan zastupnik američkih interesa u regionu da bi vremenom postali jedan od najravnopravnijih partnera najmoćnijoj državi sveta u kreiranju regionalne politike.

Za sada je ipak u ovoj diplomatskoj utakmici Francuska “na mišiće” dobila prvu rundu, budući da su se članice NATO posle nedelju dana intenzivnog usaglašavanja stavova složile da alijansa preuzme komandu, ali isključivo nad sporovođenjem “Zone zabranjenog leta”. Problem je, međutim, što se uspostavljanjen te zone neutrališe samo Gadafijeva avijacija, što ga ne sprečava da u ratu sa pobunjenicima koristi artiljeriju i ostala kopnena borbena sredstva. Zbog toga je usledio dodatni pritisak na alijansu da prihvati komandnu odgovornost i za preostali deo operacija. I taj pritisak je u međuvremenu urodio plodom, s tim da su zvaničnici NATO izričito stavili do znanja da će ta organizacija tokom intervencije delovati jedino na sprečavanju civilnih žrtava u okršaju pobunjenika sa Gadafijem, ali da pritom nijednoj od zaraćenih strana neće aktivno pomagati na bilo koji način. Za sada je, međutim, nejasno kojim taktičkim trikovima stratezi NATO planiraju da pomire ove očigledno kontradiktorne ciljeve, to jest kako će definisati najmanji zajednički sadržalac između deklarisane neutralnosti u libijskom građanskom ratu i imperativa da se zaštite civili.

Čije god da je lobiranje bilo presudno za ovaj trenutno postignuti krhki konsenzus, jasno je da se u čitavu operaciju ušlo brzopleto donetom odlukom i, shodno tome, sa slabom i nedovoljno razrađenom strategijom. Stoga je sasvim izvesno da će i tokom narednih faza intervencije saveznici dosta toga biti prinuđeni da rešavaju u hodu.

Gadafijeve taktičke zamke

Nedostatak potpunog jedinstva unutar savezničke koalicije je glavna karta na koju će Gadafi pokušavati da igra. Sa druge strane, Gadafi je svestan da i pored svih usputnih poteškoća i trzavica sa kojima se međunarodne snage suočavaju u sprovođenju ove intervencije, on nema ni teoretskih šansi da u direktnom ratu sa u svakom pogledu vojno superiornijom zapadnom koalicijom izvojeva konačnu pobedu. Zbog toga je za Gadafija od presudne važnosti da težište oružanog konflikta što duže održava na terenu građanskog rata između njemu lojalnih snaga i pobunjenika, jer se na tom frontu nalazi u nesumnjivoj prednosti (što je, u suštini, i bio ključni povod za međunarodnu vojnu intervenciju).

Gadafijeva se taktika, najjednostavnije rečeno, u najvećoj meri zasniva na kupovini vremena, s obzirom da mu je ono u ovakvim okolnostima najvitalniji “strateški resurs”. Libijski diktator logično procenjuje da će se koncepcijski rascep u redovima zapadnih saveznika sve više produbljivati kako vreme bude odmicalo. Ako bacimo pogled na trenutni presek stanja na terenu, može se reći da se Gadafijeva računica do sada uglavnom pokazala ispravnom.

Šta se, naime, dogodilo. Najpre su pobunjenici uz obilatu podršku saveznika iz vazduha za samo nedelju dana uspeli da osvoje nekoliko gradova prema istoku, uključujući i Ras Lanuf koji kao glavna naftna luka predstavlja izuzetno važnu stratešku tačku. Većina svetske javnosti je brzopleto poverovala da je sve praktično rešeno i da je samo pitanje dana kada će pobunjenici istim tempom stići do samog Tripolija i zadati Gadafiju odlučujući udarac. Kada su, međutim, stigli nadomak Gadafijevog rodnog mesta Sirt, dočekao ih je najžešći otpor do tada.

Problem je što na suparničkoj strani ovog puta nije bila Gadafijeva vojna sila, već naoružani civili iz njegovog plemena, koji čine ubedljivu većinu u tom delu zemlje. Saveznici u takvoj situaciji nisu mogli da pruže pobunjenicima neophodnu vazdušnu podršku, s obzirom da im Rezolucija SB UN daje ovlašćenje isključivo za bombardovanje Gadafijevih uniformisanih snaga, ali nikako i civila, bez obzira na čijoj su strani isti angažovani (rezolucija je u tom pogledu kristalno jasna). Usledila je žestoka kontraofanziva Gadafijevih lojalista i pobunjenici su ponovo izgubili kontrolu nad najvećim delom teritorije koju su uspeli da osvoje u prvoj nedelji intervencije. Pobunjenici su ipak u najtežoj situaciji u gradu Mizrata, koji se praktično našao u klopci pošto je lociran između pomenutog Sirta i prestonice Tripolija. Taj grad je već pune dve nedelje pod nemilosrdnom opsadom Gadafijevih snaga i skoro bez mogućnosti da se ljudi snabdu makar osnovnim životnim potrepštinama, a kamoli dodatnim naoružanjem za pružanje žešćeg otpora.

Detalj koji je na ovom mestu važno apostrofirati je plemenska struktura stanovništva, na kojoj praktično počiva čitavo libijsko društveno i državno uređenje. Ispostavilo se da je Gadafi itekako imao u vidu tu okolnost kada je razrađivao svoju ratnu strategiju. Doduše, prema Stratforovim obaveštajnim podacima, Gadafi je u dosadašnjem toku ovog rata uspeo da sačuva jedino podršku svog, kao i jednog dela plemena Magariha, inače drugog po veličini u Libiji, dok su se sva ostala u najvećoj meri priključila opoziciji. Tačno je da brojevi u ovakvim konfliktima igraju važnu, ali očito ne i presudnu ulogu. Gadafijeve trupe u odnosu na pobunjenike i dalje imaju ogromnu prednost ne samo zbog superiornijeg naoružanja, već i zahvaljujući iskustvu i taktičkoj obučenosti. Takav odnos snaga Gadafiju omogućuje da i dalje bez većih problema zadržava kontrolu nad zapadnom polovinom zemlje, čime dobija upravo na onome što mu je najpotrebnije u ovom ratu – na vremenu.

Potencijalne opcije na raspolaganju zapadnim saveznicima

Zapadni saveznici ili nisu blagovremeno predvideli ovakav razvoj događaja ili su pak, poneseni varljivim uspehom vazdušnih operacija na samom početku intervencije, odlučili da se ipak više uzdaju u faktor sreće nego u obaveštajne procene i stručne analize eksperata. Čelnici međunarodne koalicije uveliko razmatraju korake koje bi mogli preduzeti kako bi se razrešio trenutni zastoj u sprovođenju otpočetih akcija. U igri je nekoliko opcija.

Ideja o kojoj se izvesno vreme intenzivno raspravlja tiče se snabdevanja pobunjenika dodatnim naoružanem. NATO se po tom pitanju odmah izjasnio da nema mandat za sprovođenje tog poduhvata. Čak suprotno, NATO ima zadatak da spreči bilo kakav dotok oružja u Libiju u skladu sa embargom koji je uveden od strane Saveta bezbednosti. Iz alijanse su s tim u vezi dodali da je odluka o eventualnom naoružavanju libijske opozicije isključivo na vladama pojedinačnih država, čime se diskretno implicira da bi NATO ipak mogao da zažmuri u slučaju tajnog doturanja oružja pobunjenicima od strane nekih zapadnih zemalja.

Tu, međutim, opet postoji nekoliko krupnih prepreka. Prvo, većina pobunjenika ima veoma malo, a mnogi i nikakvo prethodno iskustvo u rukovanju teškim naoružanjem, još manje kad je reč o taktikama ratovanja. Druga prepreka je u tome što o pobunjenicima i dalje nema dovoljno relevantnih podataka u smislu ko sve spada među njih, koje su im krajnje namere u slučaju dolaska na vlast, kakvu političku agendu zastupaju i da li je uopšte imaju. Zapravo, po svim dosadašnjim saznanjima libijska opozicija je sve samo ne homogena i kompaktna, osim u jednoj jedinoj stvari – želji da Gadafiju i njegovom režimu zauvek vide leđa.

Pretpostavlja se da je upravo iz navedenih razloga jedna grupa američkih tajnih agenata stupila u kontakt sa pobunjenicima. Namera je, dakle, da se stvar ispita iz prve ruke i na bazi toga napravi procena da li bi odluka da se pobunjenicima pruži pomoć u naoružanju i drugim vrstama logistike predstavljala pametno rešenje ili pak potencijalno kobnu grešku. Ali čak i ako definitivno bude odlučeno da se na ovaj način pomogne pobunjenicima, biće neophodno da oni prođu kroz specijalne obuke i treninge kako bi mogli da efektivno iskoriste pruženu pomoć. To bi opet u najboljem slučaju moralo da potraje minimum šest meseci, a više je nego jasno da u tekućim ratnim uslovima ni pobunjenici ni zapadni saveznici nemaju toliko vremena na raspolaganju. Takvu ocenu je pre nekoliko dana u emisiji Andersona Cooper-a na CNN-u praktično potvrdio i Robert Baer, bivši obaveštajac CIA a danas kolumnista magazina “Time”, koji je najveći deo karijere proveo upravo na Bliskom istoku. Baer je rekao da je od svih sa kojima je u sklopu zajedničkih tajnih operacija radio, upravo sa Libijcima imao najviše problema prilikom saradnje zbog njihove krajnje nediscipline.

Neiskustvo, ili u najmanju ruku nedovoljno iskustvo pobunjenika u ovakvim ratnim prilikama ujedno otvara još jednu neprijatnu dilemu koja zapadnim saveznicima, a ponajviše Amerikancima, zadaje naročitu glavobolju. Naime, to neiskustvo povećava opasnost da se među pobunjenike neopaženo infiltriraju pripadnici terorističkih grupa, s obzirom da oni poseduju upravo onu vrstu iskustva koje je pobunjenicima najpotrebnije da bi u jednom ovakvom ratu postali koliko-toliko ravnopravan rival Gadafijevim snagama. Lideri terorističkih organizacija opravdano računaju sa tim da će u slučaju da pobunjeničke snage ostvare konačnu pobedu i preuzmu vlast, njihovi ljudi, kao „najistaknutiji“ na bojnom polju, dobiti idealnu priliku da svoje ratne „zasluge“ naplate kroz značajnu participaciju u budućoj vlasti. Ukoliko bi se to dogodilo, Libija bi praktično postala glavna baza militantnog islamizma i u doslovnom smislu teroristička država. Zbog toga su agenti CIA u Libiji kao jedno od glavnih zaduženja dobili upravo zadatak da ispitaju da li su i u kojoj meri među pobunjenicima prisutni ubačeni elementi iz redova terorističkih pokreta (Iz Libije su inače od kako je kriza počela u više navrata dolazile obaveštajne informacije da su među pobunjenicima primećeni pripadnici Al Kaide i Hezbolaha, ali bez dovoljno konkretnijih detalja).

Uglavnom, ispostave li se ove sumnje kao tačne, kopnena intervencija bi se ubrzo mogla pokazati kao nužno zlo i donekle neizbežno rešenje uprkos snažnoj želji ne samo SAD već i ostalih zapadnih saveznika da je po svaku cenu izbegnu. Pozitivna strana kopnene intervencije jeste to što ona, za razliku od vazdušne, realno može da dovede do Gadafijevog odlaska sa vlasti. U stvari, zapadnim saveznicima bi tek tada predstojao najteži deo posla, pošto bi svakako moralo da usledi formiranje raznih mirovnih i diplomatskih misija koje bi bile zadužene da se pobrinu za uspostavljanje reda, zakona i institucija u post-gadafijevskoj Libiji, što bi u najboljem slučaju trajalo godinama, a u najgorem i decenijama.

Kopnena invazija i njene alternative

Ali i ako bi se u nekom trenutku ideja o kopnenoj intervenciji zaista našla u fokusu razmatranja daljih koraka zapadnih saveznika, ostaje ogromna dilema oko toga ko bi u njoj mogao participirati. Ma koliko da su Francuzi i Britanci bili retorički najglasniji, male su šanse da bi ove dve zemlje poslale svoje kopnene trupe u Libiju bez asistencije makar još jednog snažnog saveznika. Iz Vašingtona su, da podsetimo, već poručili da Amerika neće slati vojnike u Libiju.

Dakle, ko bi onda zapravo mogao da priskoči u pomoć? Država kojoj je nesumnjivo najviše u interesu da se libijska kriza što pre okonča je Italija. Italijani čak četvrtinu svojih potreba za naftom pokrivaju uvozom iz Libije i u tom smislu su takoreći bez konkurencije. Zbog toga je Italija i bila najopreznija i najuzdržanija povodom nemira u Libiji od samog njihovog početka. Međutim, Italijani bi o svom aktivnom učešću u kopnenoj invaziji mogli razmišljati jedino ukoliko bi postojale čvrste garancije da će ona u ekspresno kratkom roku biti obavljena, razume se uspešno, a za takav rasplet su šanse gotovo nikakve i to je nešto što je i laicima već postalo jasno. Osim toga, Italija bi se bez sumnje prva našla na udaru masovnog izbegličkog talasa iz Libije, do čije bi eskalacije u slučaju kopnenog rata neizbežno došlo.

Kao drugi mogući učesnik u kopnenoj intervenciji pominje se susedni Egipat. Egipatske oružane snage poseduju kapacitet da dejstvuju u Libiji u formi kopnenih trupa, ali je ovde problem u istorijskom animozitetu između dve države. Bilo kakvo angažovanje egipatske vojske na libijskom tlu domaće stanovništvo bi doživelo kao okupaciju zemlje i samim tim bilo spremno da pruži snažan otpor. Egipćani bi, u neku ruku, i pored toga mogli naći solidan motiv da učestvuju u kopnenoj invaziji ako ni zbog čega drugog, ono zbog prilike da u budućem periodu ostvare značajniji uticaj nad naftom bogatim istočnim delom Libije. Ne sme se, međutim, smetnuti sa uma da Egipat danas prolazi kroz izuzetno osetljivu fazu političke tranzicije nakon Mubarakovog odlaska, zbog čega je vojni režim u toj zemlji ipak mnogo više okrenut unutrašnjim izazovima prilično turbulentnog prelaznog perioda.

Izvesno je prema tome da kako nužnost kopnene intervencije bude rasla, tako će se pojačavati i pritisak na SAD da ipak revidiraju svoj prvobitni stav o neučestvovanju. Koliko će dugo Amerika moći da se opire tom pritisku zavisi od niza faktora. To što je Amerika pojedinačno najmoćnija država na svetu ne znači automatski i da je svemoćna. Nije samo Amerika potrebna svojim saveznicima, već i oni njoj. Radi se, dakle, o uzajamno povezanim i u mnogo čemu isprepletanim interesima. Uzmimo na primer NATO. Upravo je Amerika ta koja ima najveći interes da ta organizacija opstane na svetskoj političko-bezbednosnoj sceni. Iako su SAD bez premca najuticajnija članica alijanse, to svakako nije dovoljno da se ista sačuva bez aktivne podrške ostalih saveznika kojima, između ostalog, i ta činjenica omogućuje da u situacijama poput ove u Libiji uvuku Amerikance i tamo gde oni nikako ne bi voleli da budu umešani.

Isto tako, što vazdušna intervencija u Libiji duže bude potrajala, to će i sve veći broj članica NATO krenuti da postepeno otkazuje podršku za njen nastavak, što će opet dovesti do srazmernog povećanja pritiska na Vašington da preuzme veću odgovornost u sprovođenju ukupne vojne kampanje. Obama i njegova administracija ionako su već pod žestokom kritikom dobrog dela javnosti zbog učešća Amerike u intervenciji. Sem toga, Amerikanci ni u snu ne bi voleli da dožive reprizu Iraka ili Avganistana, a po svemu sudeći bi se upravo to i dogodilo u slučaju kopnene intervencije u Libiji.

Podela Libije kao konačno rešenje?

Jedno je u svakom slučaju sigurno: vodeće zapadne sile ne smeju sebi da dopuste da izgube rat. Pošto vazdušna intervencija sama po sebi teško može da donese željeni rezultat, dok, sa druge strane, za kopnenu invaziju očigledno ne postoji dovoljno spremnosti a ni operativnog potencijala, na raspolaganju jedino još kao realna solucija preostaju vanredna diplomatska sredstva.

U praksi bi to podrazumevalo da će se vazdušni napadi postepeno intenzivirati sa namerom da se što više osoba iz kruga Gadafijevih najbližih saradnika podstakne da ga napusti, čime bi pre ili kasnije bio doveden u manje-više bezizlaznu poziciju. U tom smislu bi od značaja mogla biti dva događaja koja su se odigrala u poslednjih nekoliko dana. Prvi je ostavka i bekstvo Gadafijevog ministra inostranih poslova, pre toga dugogodišnjeg šefa obaveštajne službe (1994-2009), Muse Kuse u Veliku Britaniju. S obzirom na izuzetno poverljivu funkciju koju je obavljao punih 15 godina, očekuje se da bi Musa Kusa mogao britanskim organima da pruži razne korisne informacije o Gadafijevom režimu i ukaže na brojne slabe tačke unutar istog. Drugi događaj odnosi se na navode britanske štampe prema kojima je Mohamed Ismail, pomoćnik Gadafijevog sina Saifa al-Islama, kao specijalni izaslanik vlasti u Tripoliju boravio u Londonu, gde je vodio tajne razgovore sa britanskom vladom.

O mogućoj sadržini ovih razgovora, kao i o tome koje bi važne tajne prethodno pomenuti Musa Kusa mogao eventualno da otkrije, za sada ipak kruže samo medijske špekulacije, ali bez ikakvih preciznijih detalja. Nije takođe poznato ni kakve je konkretne implikacije na unutrašnju stabilnost i stanje morala Gadafijevog režima ostavilo Kusino dezertiranje u Veliku Britaniju. Ipak, oba ova događaja nagoveštavaju da bi Gadafijeva pozicija u dogledno vreme mogla biti ozbiljno uzdrmana ukoliko se ovakav trend nastavi.

Polako počinje da preovladava generalni utisak da se stvari prirodno kreću ka tački u kojoj tajna diplomatija preuzima vodeću ulogu kako bi se stvorio teren za obustavu vatre i početak pregovora. Veoma je teško naslutiti kako bi izgledao tok tih pregovora, ukoliko ih uopšte bude, a još manje njihov konačni rezultat, pre svega zbog Gadafijeve krajnje nepredvidljivosti. Stratforov analitičar i ekspert za kontraterorizam, Skot Stjuart, upozorava da bi Gadafi, ako uvidi da je sateran uza zid i da nema šta da izgubi, u znak odmazde prema Zapadu lako mogao ponovo da postane glavni sponzor islamskog terorizma u regionu, kao što je neretko činio tokom svoje četvorodecenijske vladavine. To mu, doduše, ni najmanje ne bi garantovalo opstanak na vlasti, ali bi mu verovatno pomoglo da psihički lakše podnese definitivni silazak sa nje.

U slučaju da se Gadafi ipak opredeli da bude kooperativan i konstruktivan, možda je najrealniji ishod upravo onaj o kojem mahom svi zvaničnici trenutno izbegavaju da diskutuju, to jest formalna podela Libije na dve države – istočnu i zapadnu. Takav ishod uopšte nije nemoguć, tim pre što je i istorijski gledano Libija u suštini uvek bila podeljena na istočnu Sirenajku i zapadnu Tripolitaniju. Glavni grad Sirenajke je upravo Bengazi u kojem se nalazi sedište prelazne opozicione vlade, u čemu itekako ima značajne simbolike.

Ovakvim raspletom bi Gadafi – ili njegov eventualni naslednik – praktično uspeo da zadrži kontrolu nad Tripolitanijom. To bi ga verovatno ipak samo privremeno zadovoljilo, s obzirom da se najveći deo naftnih polja nalazi u istočnom delu zemlje, zbog čega bi između dve novoformirane susedne države vladala neprekidna tenzija. Štaviše, Sirenajka bi u svakom trenutku bila izložena latentnoj pretnji od oružane agresije zapadnog suseda. Iz kojeg god ugla da se gleda, sve nekako miriše na to da će Libija – bilo cela ili podeljena na dve nove države – i po završetku građanskog rata još dugo ostati u fokusu zapadnih sila i međunarodne zajednice ne bi li se održao kakav-takav mir.

Tekst je preuzet sa sajta Centra za građansku politiku i kulturu Differentia

 

NAJGLEDANIJI VIDEO

Kompletan seks u radionici

Kompletan seks u radionici

© 2011, GN Official Website. All rights reserved.

Sadržaj iz: Drugačiji stav · Tagovi: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Pošaljite komentar