Artikli Komentari

GN Official Website » Drugačiji stav » Može li Zapad da polomi zube na Gadafiju? (prvi deo)

Može li Zapad da polomi zube na Gadafiju? (prvi deo)

lošeonakodobrosviđa mi seodlično

Intervenciju zapadnih saveznika u Libiji od samog početka karakteriše nedostatak ne samo jasne strategije, već i konsenzusa oko njenog konačnog cilja, kako vojnog tako i političkog. Saglasnost postoji jedino oko toga da se masakr koji pukovnik Gadafi provodi nad pobunjenim civilima mora zaustaviti pre nego dobije razmere humanitarne katastrofe. Izostaje međutim jedinstven odgovor na pitanje: kako, odnosno kojim konkretnim potezima na terenu?

Piše: Milan Marinković

Izvor: Differentia

Moamer Gadafi, pukovnik i diktator (foto:AP)

Moamer Gadafi, pukovnik i diktator (foto:AP)

Fleksibilna rezolucija i rusko-kineski interesi

Pre nego pređemo na konkretnije detalje ove vojne operacije, zanimljivo je osvrnuti se na sadržinu rezolucije SB UN koja joj daje međunarodni pravno-politički legitimitet. Rezolucija, u kratkim crtama, poziva na uspostavljanje takozvane “Zone zabranjenog leta” (“No-fly zone”), kao i primenu “svih (ostalih) mera, neophodnih” da se zaštite civili.

Tekst rezolucije je očito koncipiran na način da se može prilično široko interpretirati, a razlog je po svoj prilici bio da se mogućnost ruskog i(li) kineskog veta svede na najmanju moguću meru. U rezoluciji se tako nigde otvoreno ne pominje podrška libijskim pobunjenicima, niti svrgavanje Gadafija i njegovog režima, jer to može biti protumačeno kao mešanje u unutrašnje stvari suverene države, što bi Rusi i Kinezi mogli iskoristitili kao snažan argument da ulože veto.

Sa druge strane, teško da bi iko mogao da nađe opravdanje eventualnom suprotstavljanju pozivu da se zaštite civili, to jest – spreče civilne žrtve. Ključna tačka rezolucije zapravo se krije u ovlašćenju za primenu “svih neophodnih mera” pošto će isključivo od razvoja događaja tokom same intervencije zavisiti šta bi se sve pod tim moglo da podrazumeva, a to opet zavisi od operativnih procena vojnih stratega koji rukovode akcijom.

Što je još važnije, Rusima – a uglavnom isto važi i za Kinu – u priličnoj meri odgovara vojna intervencija Zapada u Libiji, pre svega zbog uvlačenja SAD u još jedan rat. Ruska spoljna politika se poslednjih godina nalazi u primetnoj ekspanziji, čemu je dobrim delom doprinela preokupiranost Amerikanaca ratovima u Avganistanu i Iraku. Amerika se već duže suočava sa ozbiljnim poteškoćama u nastojanju da ove ratove uspešno privede kraju, što Rusiji i ostalim konkurentima na međunarodnoj areni pruža priliku da odlučnije nametnu vlastite interese u drugim regionima. Rusija to prevenstveno koristi kako bi obnovila svoj uticaj u bivšim sovjetskim republikama, a potom i u ostalim zemljama ondašnjeg Varšavskog pakta.

Rusi (i Kinezi) su, prema tome, prilikom izglasavanja Rezolucije SB UN povukli najlogičniji potez u datom trenutku. Nisu uložili veto, ali nisu ni ekspilicitno glasali za rezoluciju, već su ostali uzdržani. Na taj način su sebi ostavili dovoljno prostora da iz bezbedne pozicije mogu da kritikuju SAD ukoliko intervencija krene u neželjenom pravcu, što po pravilu donosi jeftine političke poene na domaćem terenu. U isto vreme, zauzimanjem generalno neutralnog stava nastoje da sačuvaju otvorena vrata za nastavak povoljnih bilateralnih odnosa sa Libijom po okončanju krize, bez obzira kakav će biti njen krajnji ishod.

SAD kao sporedni igrač

Pored nerešenog statusa u Iraku i rata u Avganistanu, pažnju Vašingtona trenutno najviše privlače nemiri koji poslednjih meseci potresaju Bahrein i Jemen, s obzirom da obe države predstavljaju važne saveznike SAD. U Bahreinu se nalazi sedište američke Pete flote koja kontroliše izuzetno važnu stratešku tačku u Persijskom zalivu – Hormuški moreuz, kroz koji se dnevno transportuje oko 45 procenata ukupnog prometa nafte.

Jemen pak potresa kombinacija političkih protesta protiv režima i međuplemenskih sukoba, ali je takođe dodatno ugrožen zbog prisustva Al Kaide koja je u toj zemlji uspela da praktično stacionira svoju vrhovnu komandu. Amerikanci opravdano strahuju da bi se ozbiljna politička nestabilnost iz ovih dveju država mogla preliti na susednu Saudijsku Arabiju kao još jednog strateškog partnera od posebnog značaja za američke interese u regionu Bliskog Istoka. Razlog za zabrinutost je utoliko veći kada se imaju u vidu snažne indicije o direktnoj umešanosti Irana u raspirivanje ovih nereda duž Arapskog poluostrva.

Za svaku od pomenutih država ponaosob – Egipat i da ne pominjemo – Amerika je daleko više zainteresovana nego za Libiju, što svakako ne znači da Sjedinjene države nisu generalno zabrinute zbog aktuelnih dešavanja u toj severnoafričkoj zemlji. Motivi SAD da pažljivo prati razvoj situacije u Libiji tiču se prevashodno latentne opasnosti da tamošnji haos i potencijalni vakuum političke moći u slučaju svrgavanja režima u Tripoliju ne bude zloupotrebljen od strane kakve islamističko-džihadske organizacije tipa Al Kaide radi preuzimanja vlasti nad zemljom, ili bar uspostavljanja kontrole nad nekim njenim delovima. Ovakve grupe inače ne poseduju kapacitet da same organizuju revolucije i vrše prevrate, zbog čega svoju šansu i traže upravo tamo gde je stanje postalo suviše rovito i nestabilno, budući da se u haosu najbolje snalaze. Iz američke perspektive gledano, verovatno bi najgori scenario bio da eventualni virus terorizma u post-gadafijevskoj Libiji metodom spojenih sudova zahvati susedni Egipat.

Iako mogućnost da se takav scenario ostvari nije za potcenjivanje, ona se, bar za sada, pretežno nalazi u domenu teorije. To je, uz ranije navedene, još jedan razlog zašto Amerika ne želi da u ovom ratu igra glavnu ulogu i nastoji da istu prepusti svojim evropskim saveznicama Francuskoj i Velikoj Britaniji, koje su, uzgred rečeno, i bile glavni inicijatori kampanje u prilog intervenciji. Otuda je logična izjava predsednika Obame u kojoj je još na samom početku vojne operacije jasno stavio do znanja da Amerika ne namerava da u Libiju šalje kopnene snage ukoliko se za tim u nekom trenutku bude ukazala potreba. Jedino gde je u sklopu ove kampanje Amerika prihvatila da odigra vodeću ulogu jeste inicijalna faza vazdušnih napada tokom koje je bilo važno što pre onesposobiti Gadafijeve ključne borbene resurse kako bi saveznicima kasniji deo posla bio maksimalno olakšan. Razlog je jednostavno u tome što nijedna druga članica savezničke koalicije, kao i NATO saveza u celini, nema ni približno superiornu avijaciju kao Sjedinjene Države.

Libijski test za Evropsku Uniju

Za razliku od ranijih međunarodnih vojnih intervencija, na čijem je čelu gotovo bez izuzetka stajala Amerika, rat u Libiji slobodno bi se mogao nazvati evropskim. Ovakva odrednica je ipak samo delimično tačna, s obzirom da među članicama EU postoje više nego oprečni stavovi, ne toliko po pitanju opravdanosti same ntervencije koliko u pogledu metodologije njene implementacije. Možda bi stoga najkorektnije bilo reći da operaciju u Libiji sprovodi saveznička koalicija predvođena Francuskom, uz direktnu podršku Velike Britanije.

Francuska je od samog početka bila najglasniji zagovornik uspostavljanja “Zone zabranjenog leta” nad Libijom. Prema oceni Marka Papića, analitičara američkog Stratfora, potez Francuske najvećim delom predstavlja pokušaj predsednika Sarkozija da pred izbore naredne godine među domaćim stanovništvom povrati popularnost koja se prema poslednjim istraživanjima nalazi u primetnom padu. Režim u Parizu je već bio na meti oštrih kritika nakon saznanja da je donedavna ministarka spoljnih poslova Mišel Alio-Mari na letovanje u Tunis išla privatnim avionom biznismena bliskog tamošnjem režimu, a potom nudila pomoć francuskih službi bezbednosti tunižanskim kolegama u suzbijanju protesta u toj zemlji. Sarkozi je u međuvremenu bio prinuđen da smeni ministarku Alio-Mari usled pritiska javnosti.

Na osnovu toga se Sarkozijeva naglašena podrška libijskim pobunjenicima može, između ostalog, tumačiti kao pokušaj kontrole štete nastale tunižanskom aferom bivše šefice diplomatije. Sarkozi je svojevremeno ubrao značajne poene na domaćem terenu kada je takoreći samoinicijativno posredovao u rusko-gruzijskom ratu, uspevši da izdejstvuje prekid sukoba. Moguće je da se Sarkozi prilikom donošenja odluke o aktivnom učešću Francuske u rešavanju krize u Libiji rukovodio pozitivnim iskustvom iz gruzijskog slučaja. Ako je tako, onda bi morao biti svestan da će francusko javno mnenje lako uočiti razliku između diplomatskog posredovanja u tuđem sukobu radi sklapanja mira i oružane intervencije na teritoriji druge države. Drugim rečima, pitanje je da li će građani Francuske, a pogotovo u doba izražene ekonomske krize, blagonaklono gledati na ovakav spoljnopolitički avanturizam svog predsednika u Libiji, bez obzira da li intimno podržavaju pobunjenike ili Gadafija.

Kako trenutno stoje stvari, čini se da Sarkozi veću popularnost uživa kod Libijaca nego u domaćem biračkom telu. Dodamo li ovome činjenicu da je Francuska prva država koja je zvanično priznala paralelnu pobunjeničku vlast u Bengaziju, nije isključeno da su spoljni, to jest strateški razlozi u ovom slučaju ipak odneli prevagu nad unutrašnjim političkim ambicijama vezanim za naredne izbore. Naime, najveći deo libijskih naftnih polja lociran je u istočnom delu zemlje koji je pod kontrolom pobunjeničkih snaga. Sarkozi u aktuelnim zbivanjima najverovatnije vidi povoljnu priliku da Francuska nakon promene režima u Libiji igra daleko značajniju ulogu u poslovima sa naftom nego do sada. Ostaje, međutim, pitanje da li je Sarkozi kraj Gadafijeve vladavine predvideo na osnovu pouzdanih obaveštajnih procena i analiza sa terena ili je pak odlučio da se kocka, pri čemu, mora se priznati, ima realnih izgleda za dobitak.

Istaknuta uloga Velike Britanije u vojnoj intervenciji na Libiju takođe se temelji na mešavini strateških i unutrašnjih političkih motiva. Analitičar Stratfora napominje da je nakon ekološke katrastrofe sa izlivanjem nafte u Meksičkom zalivu britanska naftna kompanija “British Petrol” primorana da traži nove izvore nafte usled čega bi aktuelna kriza u Libiji mogla da predstavlja povoljnu priliku za realizaciju tog cilja.

Osim toga, britanske vlasti našle su se pod udarom žestoke kritike kada je vlada Škotske 2009. godine odlučila da pomiluje libijskog teroristu Abdela Basseta al-Megrahija, osuđenog na doživotnu robiju zbog bombaškog napada na avion američke kompanije “Pan Am” prilikom kojeg je život izgubilo 270 ljudi. Postoje ozbiljne sumnje da je pomilovanje Megrahija u stvari predstavljalo ustupak Gadafiju radi sticanja pogodnosti pri sklapanju poslovnih aranžmana u vezi sa naftom.

U Londonu je inače pre nekoliko dana došlo do masovnih demonstracija protiv vladinih mera štednje, donetih u sklopu borbe protiv ekonomske krize, što bi pojedine opozicione partije mogle da iskoriste za još oštrije kritikovanje vlade zbog uvlačenja britanskih oružanih snaga u intervenciju u Libiji. Za očekivati je da će se kritika prvenstveno temeljiti na argumentu da je licemerno trošiti značajna budžetska sredstva za rešavanje krize u drugoj državi a istovremeno ista uskraćivati sopstvenim građanima. Ovo je za sada ipak samo pretpostavka koja bi, ako se ostvari, mogla u nekom trenutku da dovede i do određene revizije zvanične politike Velike Britanije povodom njenog angažovanja u Libiji.

Francuska i Velika Britanija su dve od tri ključne članice Evropske Unije, koje u svakom smislu čine njenu okosnicu. Treća je, naravno, Nemačka. Nemci su, međutim, prilikom glasanja za Rezoluciju SB UN bili – poput Rusa i Kineza – uzdržani. Takođe, nemačke oružane snage nisu uključene u operacije u Libiji. Jedan od razloga za uzdržanost Nemačke svakako je generalno negativan stav njenih građana apropo slanja domaćih vojnika u oružane sukobe ovakve vrste. Uz to, Nemačka je praktično jedina evropska država koja je u najvećoj meri uspešno prevazišla tekuću globalnu ekonomsku krizu  i zato njena vlada po svoj prilici ne nalazi poseban povod u tome da se dodatno dokazuje na spoljnopolitičkom planu.

Uzdržanost Nemačke bi možda donekle trebalo gledati i kroz prizmu primetnog jačanja njenih odnosa sa Rusijom u poslednje vreme, zasnovanog pre svega na uzajamnoj saradnji u domenu ekonomije. 40 procenata svoje potrošnje prirodnog gasa Nemci podmiruju uvozom iz Rusije. Na drugoj strani, Rusija se u razvijanju svoje privrede u velikoj meri oslanja na nemačku tehnologiju i znanje. No, bez obzira da li je ovaj faktor igrao ulogu u zauzimanju stava kod glasanja u Savetu bezbednosti ili ne, generalna nesaglasnost Nemačke sa Francuzima i Britancima po pitanju vojne intervencije u Libiji zavređuje pažnju jer bi mogla da znači prvu ozbiljniju pukotinu u vezivnom tkivu Evropske Unije.

Tekst je preuzet sa sajta Centra za građansku politiku i kulturu Differentia

 

NAJGLEDANIJI VIDEO

Kompletan seks u radionici

Kompletan seks u radionici

© 2011, GN Official Website. All rights reserved.

Sadržaj iz: Drugačiji stav · Tagovi: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

2 Komentara "Može li Zapad da polomi zube na Gadafiju? (prvi deo)"

  1. Sebilik says:

    Cijim jezikom pisete i govorite ? Ciji je legalitet u Libiji ? Od kada iznenadne pobune dela
    gradjana mogu biti legitimne snage jedne drzave . Dali Hitler 1940 imao pravo da anektira sudetski deo Cehoslovacke ? I tamo su sudecki nemci trazili otcepljenje od Cehoslovacke.
    Dali siptari na kosovu imaju legitimitet za razbijanje jedne drzave i otceplenje od maticnog dela Srbije.? Ko daje pravo Organizaciji Ujedinjenih Nacija da vojno intevenise u bilo kojoj zemlji gde postoji 50 godina legalna vlast. I Musolinijeva Italija i Hitlerova Nemacka i oni su bili zabrinuti za pravo gradjana u drugim drzavama. .
    Zar trebamo da budemo slepci da bi svatili da je medjunarona organizacija OUN instrumentalizacija Amerike i NATO -- a i njenih placenickih satelita u svetu
    Jezik govora stampe i televizije u Srbiji jednostran i izrazava se jezikom savremenih agresora .

  2. majstor says:

    Gospodine Sebilik, vi ste jedan veoma informisan i nadasve obrazovan čovek :D

Pošaljite komentar